Višestruke prednosti domaćeg džema 

Domaći džem, bilo da je pravljen u sopstvenoj režiji, bilo da je kupljen od malih proizvođača, podjednako vole i mladi i stari, ljubitelji slatkiša i oni koji preferiraju slano, zdravi i  bolesni. 

Džem od kajsija je bez premca za palačinke i neke vrste torti – recimo Saher.  Džem od šipuraka je najčešći sastojak nekih kolača, džem od jabuka često menja sveže jabuke u pitama, a ni oni od jagoda, malina, šljiva i ostalog voća, nimalo ne zaostaju za njima u popularnosti. Činjenica je da domaći proizvodi spremljeni po tradicionalnom receptu unose posebnu vrednost u svako jelo i na svaku trpezu. Pročitajte koje su sve prednosti džema, kako se priprema i kako je najbolje da se servira i koristi.

Šta to domaći džem čini posebnim?

Sama činjenica da se sprema u domaćim uslovima, od kvalitetnih zrelih plodova iz domaćih voćnjaka, po receptima proveravanim stotinama godina, dovoljna je garancija da se u tegli koju ste kupili od malih proizvođača ili dobili od rođake koja istrajava u samostalnom pravljenju džema, ili ga pak skuvali sami, nalazi prerađeno voće. Dakle, nije reč o smesi nedefinisanog porekla i voću sumnjivog kvaliteta.

Mali proizvođači mahom žive i prerađuju voće na selu. Sirovinu s posebnom pažnjom beru u svojim voćnjacima ili je kupuju od lokalnih proizvođača, komšija ili eventualno od onih iz okolnih sela. Put od njive do šporeta je jako kratak. Ne proizvode ogromne količine u koje trpaju sve i svašta i proizvodnju im diktira dostupnost sirovina koja je ograničena. Ta sirovina su probrane sazrele i očuvane voćke. Poznato je da se domaći džem održava i po više godina ne zahvaljujući konzervansima, već zbog načina pripreme starog vekovima. Zato je džem malih proizvođača svežiji, nutritivno bogatiji, a uz to je i ekološki prihvatljiviji od svih industrijskih varijanti. 

Čega to nema u domaćem džemu?

Osim voća sumnjivog kvaliteta, onog koje je predugo transportovano pa je deo kvaliteta izgubilo i zbog toga, u domaćem džemu nema ni sladila sumnjivog kvaliteta, nedefinisanog na deklaracijama. U njima ima šećera baš onoliko koliko je potrebno ili ga čak uopšte i nema. S druge strane, nije tajna da u nekim industrijskim džemovima ima više šećera nego voća. 

Nema u njemu ni apsolutno nepotrebnih, štetnih pojačavača ukusa, aditiva, veštačkih pektina, kiselina, želatina, veštačkih boja, konzervansa, nema dodataka koji povećavaju masu, a smanjuju ukus. Njihova boja je verna boji džema od određenog voća, kakva je bila i kada su ga pravile naše bake. I najčešće nema onih divnih etiketa – marketinški trik, koje tako primamljivo zovu s rafova.

Koje su odlike domaćih džemova?

Glavnu ulogu, a ne sporednu kao u većini industrijskih džemova, u domaćem džemu ima voće, koje se bere s grana, ne sa zemlje, onda kada dostigne vrhunac slasti. A o ukusu da i ne govorimo. 

Pri kuvanju domaćeg džema štedi se na šećeru, ne na voću. A ako poželite, možete kupiti onaj sa manjim sadržajem šećera ili džem skuvan bez njega ili sa nekom adekvatnom zamenom za šećer koja se ne ubraja u one koje štete zdravlju. Recimo, džem se može zasladiti urmama ili suvim grožđem, možda crnom čokoladom ili sokom narandže. Proizvodi se u malim serijama i miriše na sveže voće.

Kako se kuva domaći džem?

Proces kuvanja domaćeg džema se odvija u otvorenim posudama, mahom u onim velikim šerpama kakve su i naše bake i majke koristile samo za pravljenje slatka i džemova. Bitna odlika procesa kuvanja je i sporost. Ima domaćica koje džem kuvaju na temperaturi od 50 stepeni Celzijusa, tako što ga stave u rernu koju uključe kada krenu na spavanje i do jutra je džem gotov. 

Domaći džem sadrži daleko više vitamina i minerala, upravo stoga što sadrži samo prirodne sastojke i što je proces kuvanja sporiji i što sadrži manje šećera, a nema konzervanse i aditive koji pomažu uništavanju hranljivih sastojaka. Mnogi sadrže i antioksidanse koji štite naše ćelije, posebno džemovi napravljeni od bobičastog voća, kao što su kupine, borovnice, maline. Sadrže više vlakana, posebno kada se iskoriste i kora ili semenke, na primer, šljiva ili smokva.

Traje dugo i bez aditiva i konezervanasa. Čak i sa daleko manjim sadržajem šećera. Ukusan je i bez pojačavača ukusa. Eventualno mu se dodaju prirodni pektini i limun, kao prirodni pojačavač ukusa. Ima prirodnu boju. Ne koriste se dodaci za popravljanje boje. I nema ni nikakve druge kamuflaže.

Najpopularniji džemovi u Srbiji

Neke ankete ukazuju na to da su u Srbiji najpopularniji i po ocenama i građana i stručnjaka najukusniji, džemovi od kajsija i šljiva. Oni prednjače nad ostalim vrstama džemova i po hranljivim vrednostima, kažu stručnjaci za ishranu, a ne tako malo bitna je i njihova odrednica – oni su naša tradicija.

Odmah iza njih su džemovi od bobičastog voća. Malina, kupina, borovnica… Drugi preferiraju jagodu, domaću ili divlju. Tu su i drenjine, trnjine, pomenuti šipurak…

Kako se najčešće džem jede i koristi?

Džem se najčešće, osim u palačinkama, krofnama, kolačima i tortama, koristi kao namaz, za ukusan i zdrav doručak ili večeru. Neki ga stavljaju, u tanjem ili debljem sloju, preko putera ili margarina, na hleb, drugi više vole samo hleb i pekmez. Ima onih koji prave sladak jogurt, tako što stave jednu ili dve kašik džema umesto svežeg voća. Ili ga pomešaju s grčkim jogurtom radi postizanja slatkastog ukusa. Dodaje se i zobenim kašama, a ima i onih koji ga služe uz sireve ili pekmezom premazuju meso pre stavljanja u pećnicu. U kineskim jelima takođe se često koriste pri primanju jela od mesa.

Umesto zaključka

Osim što vas sam ukus domaćeg džema može ubediti da on bude vaš izbor i njegove etikete vam mogu pomoći u tome. Čitajte ih pažljivo jer u velikom broju slučajeva na njima piše sve. Možda ne baš precizno i apsolutno verodostojno, a bar jasno piše koliko koji džem sadrži voća, a koliko šećera, koje od onih sastojaka sa oznakom „E“ sadrže i koja vesta šećera je u njima, a to su i više nego dovoljne informacije da domaći džem bude vaš izbor.