Zlakuska lončarija: kako nastaje i šta čuva zanat

Lonac iz Zlakuse može da izgleda kao jednostavan predmet za kuvanje. Iza njega je, međutim, niz odluka koje se ne vide na prvi pogled: izbor gline i kalcita, oblikovanje na ručnom kolu, sušenje i pečenje. Zato je zlakuska lončarija dobar primer razlike između gotove posude i živog zanata koji se prenosi učenjem i radom.

Izdvojena slika je AI ilustracija zamišljene radionice. Nije dokumentarna fotografija zlakuskog majstora, autentične posude ili muzejskog predmeta.

Šta zlakusku lončariju čini posebnom?

Prema Nacionalnom registru nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, posude se ručno izrađuju na vitlu, odnosno kolu. Zidovi posude nastaju dodavanjem slojeva pripremljene mase. U toj masi su glina i mleveni kalcit iz lokalnih nalazišta u okolnim selima. Registar opisuje tri glavne faze: izradu, sušenje i pečenje na otvorenoj vatri.

Reč „ručno“ ovde se odnosi na znanje i kontrolu postupka. Kolo pomaže da se posuda okreće, ali majstor rukom gradi i doteruje njen oblik. Mešavina materijala i način pečenja nisu usputni detalji: od njih zavisi šta će se dogoditi dok se posuda suši i izlaže toploti. Bez uvida u radionicu, samo na osnovu fotografije gotovog lonca nije moguće pouzdano opisati svaki korak njegove izrade.

Od materijala do posude za pripremu hrane

Tradicionalni zlakuski oblici su pre svega lonci različitih veličina, namenjeni kuvanju i pečenju hrane. Uneskov opis elementa navodi da ceo postupak, od pripreme mase do pečenja, traje sedam do deset dana. To nije vreme samog oblikovanja na kolu, već okvir za više uzastopnih faza.

Kada posmatrate posudu, korisnije je pitati od čega je napravljena, kako je oblikovana i za koju je upotrebu namenjena nego zaključivati da je stara samo zato što izgleda tradicionalno. Današnji majstor može da napravi novu posudu koristeći nasleđenu veštinu. Starost predmeta i starost znanja nisu ista stvar.

Nacionalni registar i Uneskova lista nisu isti upis

Zlakuska lončarija je u Nacionalnom registru evidentirana 2012. godine, pod inventarnim brojem 10. Unesko je 2020. uvrstio veštinu izrade na Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva. Reč je o dva različita registra i dva različita datuma, pa ih ne treba spajati u tvrdnju da je „posuda dobila Uneskovu zaštitu“.

Predmet upisa je znanje o izradi i njegov prenos u zajednici, a ne jedan model lonca ili svaka posuda koja se prodaje pod imenom Zlakuse. Uneskova odluka o upisu posebno upozorava da očuvanje veštine treba da vodi računa i o mogućim posledicama preterane komercijalizacije. Sam upis zato nije oznaka kvaliteta pojedinačnog proizvoda niti dokaz porekla konkretnog primerka.

Kako se zanat prenosi?

Nacionalni registar vezuje veštinu za lokalnu zajednicu Zlakuse, lončare i njihovo udruženje. Uneskov opis naglašava učenje neposrednim radom uz iskusne majstore. To je važan deo priče: postupak se ne čuva samo zapisom o materijalima, već i vežbom, korekcijama i prenošenjem iskustva pri svakoj fazi izrade.

Ako vas zanima širi smisao takvih upisa, pročitajte naš vodič šta je nematerijalno kulturno nasleđe i kako čitati registre. O opančarskom zanatu pisali smo kao o drugom primeru u kojem gotov predmet otvara pitanje veštine. Ovde je posebno važan odnos gline, kalcita, ručnog kola i lokalne zajednice.

Šta vredi zabeležiti uz porodičnu posudu?

Ako u kući imate staru zemljanu posudu, zabeležite ono što zaista znate: od koga je nabavljena, kada je korišćena, postoji li zapis o majstoru i da li je porodica čuva kao uspomenu ili je i dalje koristi. Nepotvrđeno poreklo označite kao porodično sećanje, a ne kao dokaz da je predmet zlakuski. Za procenu starosti i porekla oslonite se na muzejskog stručnjaka, ne samo na oblik ili boju posude.

Izvori: Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, Centar za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije, „Zlakuska lončarija“; Unesko, „Zlakusa pottery making“; Unesko, odluka 15.COM 8.B.5. Podaci provereni 7. novembra 2026.