Opančarski zanat: šta se čuva iza jednog para opanaka

Izdvojena slika je AI ilustracija zamišljene radionice, a ne fotografija muzejskog predmeta ili određenog majstora.

Opanak se lako prepozna kao deo narodne nošnje. Mnogo je teže na prvi pogled videti znanje potrebno da se komad kože pretvori u obuću. Zato je važno razlikovati predmet koji je sačuvan u vitrini od opančarskog zanata: veštine koja se uči, prenosi i prilagođava materijalu i nameni.

Šta obuhvata opančarski zanat

Prema Nacionalnom registru nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, opančarstvo podrazumeva ručnu izradu opanaka od različitih vrsta štavljene kože i kanapa. Rad ima više faza: krojenje, bušenje, šivenje i lepljenje delova. Majstor koristi ručni alat, a u pojedinim fazama i mašinu za šivenje. To znači da „ručni zanat“ ne podrazumeva odsustvo svakog pomagala, već znanje o tome kako se materijal obrađuje i sklapa.

U istom registru navedeno je da se opančari nalaze u različitim delovima Srbije. U očuvanju veštine učestvuju i porodice zanatlija, kao i kulturno-umetnička društva koja koriste različite tipove opanaka. Zato opanak u muzeju i opanak napravljen za nastup mogu imati različite priče, iako oba upućuju na isti zanat.

Stari predmet i zanatski proizvod nisu isto

Zavičajni muzej Knjaževac u opisu etnološke postavke razlikuje raniji „presni“ opanak, od sirove kože, od kasnije izrade od štavljene kože. U Knjaževcu se opančari prvi put pominju 1876. godine. Muzej navodi i da je opančarski esnaf bio među najvećima u tom kraju. To je podatak o Knjaževcu, ne datum nastanka opanka u celoj Srbiji.

U muzejskoj postavci sačuvani su i obućarski alat i kalupi. Oni podsećaju da se istorija predmeta ne čita samo iz gotovog para: način izrade, radionica i lokalna privreda jednako su važni. Muzej kao konkretan primer pominje knjaževačkog opančara Dragog Milosavljevića, nagrađenog na izložbi u Londonu 1907. godine. Taj podatak govori o jednom majstoru; ne treba ga pretvarati u tvrdnju da je svaki opanak iz tog kraja izgledao isto.

Šta je upisano u Nacionalni registar

Opančarski zanat je upisan u Nacionalni registar 13. decembra 2018. pod inventarnim brojem 39. U registru je označeno zanatsko znanje i veština, a ne jedan određeni par opanaka. Važno je i ime liste: reč je o nacionalnom registru Srbije. Sam taj upis ne znači da je opančarstvo upisano na Uneskovu listu.

Ako želite širi kontekst o tome kako se opisuju i čitaju elementi nasleđa, pogledajte naš tekst šta je nematerijalno kulturno nasleđe i kako čitati registre. Opšti pregled izazova koje imaju tradicionalne veštine nalazi se i u tekstu kako stari zanati preživljavaju u modernom svetu; ovde je fokus na jednom proverljivom primeru.

Kako čitati opanak u muzeju ili porodičnoj zbirci

Kada pred sobom imate stari opanak, najkorisnije je početi pitanjima, a ne brzom procenom starosti. Da li je poznato mesto iz kog potiče? Postoji li zapis o vlasniku, radionici ili vremenu upotrebe? Od kog materijala je napravljen i šta se može videti o načinu spajanja delova? Bez tih podataka nije pouzdano određivati tačan kraj ili godinu samo po obliku vrha.

Za porodični predmet zabeležite ono što je zaista poznato, kao i od koga ste podatak dobili. Nepotvrđeno sećanje označite kao pretpostavku. Ako je predmet oštećen, nemojte ga sami lepiti, premazivati ili razdvajati delove pre saveta muzejskog stručnjaka ili konzervatora. Na taj način uz opanak ostaje sačuvana i njegova priča, a ne samo izgled.

Izvori: Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, Centar za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije, „Opančarski zanat“; Zavičajni muzej Knjaževac, etnološka zbirka. Podaci provereni 29. oktobra 2026.