Vranjska gradska pesma nije naziv za jednu melodiju. To je skup pesama koje su nastale u Vranju ili su se u gradu dugo pevale i prenosile. U njima se čuju imena ljudi, mesta i događaji, ali i način na koji je zajednica o sebi pričala. Zato je pitanje „čija je ovo pesma?“ ponekad podjednako zanimljivo kao i pitanje ko je danas peva.
Šta jednu pesmu čini vranjskom?
Centar za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije opisuje dve grupe: pesme nastale u Vranju, čiji su autori poznati i čiji se sadržaj vezuje za konkretne ljude i mesta; i pesme nepoznatog porekla koje se u Vranju i danas neguju, a ređe se sreću u tradiciji drugih gradova južne Srbije. Takvo određenje pokazuje da poreklo nije uvek jednostavna adresa na mapi. Važni su i ljudi koji pesmu čuvaju u živom izvođenju.
Jedan od poznatih primera je „Dimitrijo, sine Mitre“. U nacionalnom registru kao autorka navedena je vranjska pevačica Stana Avramović. Ime autorke je korisno podsećanje da iza onoga što često zovemo „narodnom pesmom“ mogu stajati prepoznatljivi stvaraoci, a ne samo anonimna tradicija.
Priča je u glasu, ne samo u stihovima
Tekst pesme može da pomene čoveka ili događaj iz grada, ali vranjska gradska pesma nije samo zapis lokalne istorije. Prema opisu u registru, melodije odlikuju pokretljivost, nežni skokovi, ukrasi i promene tempa; pevačev odnos prema sadržaju ima posebno mesto. Pesme mogu da se izvode bez instrumentalne pratnje ili uz nju. Ista priča zato dobija drugačiju nijansu zavisno od izvođača, tempa i prilike u kojoj se peva.
Muzička tradicija Vranja nastajala je na prostoru susreta različitih kultura. Nacionalni registar ukazuje na preplitanje lokalnih tradicija, praksi romskih i turskih muzičara i drugih uticaja. To nije povod da se svakoj melodiji pripiše samo jedan „čist“ izvor. Zanimljivije je slušati šta je u toj razmeni postalo prepoznatljivo vranjsko.
Kako se pesma čuva danas?
Vranjska gradska pesma upisana je 2012. godine u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, navodi Centar za nematerijalno kulturno nasleđe. To je nacionalni upis; ne treba ga mešati sa Uneskovom listom nematerijalnog nasleđa. Razliku između upisa objašnjavamo i u tekstu kako čitati registre nematerijalnog nasleđa. U središtu očuvanja nisu samo stari snimci već i današnji pevači, slušaoci i prenošenje umeća novim generacijama.
Primer tog rada je izdanje Narodna muzika Vranja Muzikološkog instituta SANU. Centar navodi da ono uključuje zvučne zapise sa terena s početka sedamdesetih godina 20. veka. Snimak omogućava da se uporede glasovi i načini izvođenja, dok živo pevanje pokazuje kako pesma nastavlja da živi izvan arhive. Grad Vranje izvestio je i o predstavljanju te monografije u dvorištu Muzej kuće Bore Stankovića.
Odakle početi slušanje?
Za početak uporedite dve izvedbe iste pesme: obratite pažnju na brzinu, ukrase u glasu i trenutke u kojima pevač zastaje. Zatim pročitajte opis pesme u nacionalnom registru i potražite podatke o izvođaču ili snimku. Naslov ili stih koji pominje stvarnu osobu jeste trag za istraživanje, ali sam po sebi nije dovoljan dokaz da se svaki detalj dogodio baš kako je otpevan.
Vranjska gradska pesma je tako istovremeno lokalna priča i živa muzička praksa. Njena vrednost nije samo u tome što podseća na staro Vranje već i u tome što svaka nova izvedba otvara razgovor o tome kako grad pamti svoje ljude.
Ilustracija uz tekst je generisana za ovaj članak; ne prikazuje dokumentovano izvođenje, stvarne osobe ni istorijski enterijer.
Podeli svoje iskustvo
Šta biste vi dodali ovoj priči?
Pridružite se razgovoru ili pročitajte iskustva drugih.