Pravo na slobodu mišljenja i govora, slobodu štampe i pristupa informacijama od javnog značaja, pravo da ne budemo diskriminisani po bilo kojoj osnovi, pravo na dostojanstven život… sve ovo, čini se, danas uzimamo zdravo za gotovo. Ipak, ovo su prava koja nam garantuje ustav, kao najviši pravni akt jedne države.
Ustav i njegova istorija
Ako se osvrnemo na istoriju ustava kao pravnog akta, začetke ove ideje nalazimo još kod Aristotela koji prvi razlikuje obične zakone od ustavnih; međutim prvi su ustav kodifikovali Rimljani 450. g.p.n.e. Ovaj akt, poznatiji kao „Zakon dvanaest tablica“ (lat. Leges Duodecim Tabularum), jedan je od najznačajnijih pravnih akata i čini osnovu svih kasnijih ustava, naročito onih na kojima počivaju sve moderne demokratije zapadnog sveta.
Pre pojave pisanih zakona, ljudi u starom Rimu su se oslanjali na dve vrste zakona – ljudske (lat. ius) i božanske (lat. fas). Međutim, kako se sprovođenje i otelotvorenje ovih zakona ogledalo u vladaru, tj. kralju, na kraju ere kraljeva i početka Rimske republike javila se potreba da se zakoni i zapišu, da budu jasni i precizni, te objektivni i jasno definisani, uređujući različite oblasti života.
Tako je i nastao „Zakon dvanaest tablica“, koji je uređivao sudske postupke, porodično i nasledno pravo, imovinske odnose, krivična dela, religijske obrede i druge važne oblasti društvenog života u antičkom Rimu.
Car Justinijan i njegov kodeks
Nemoguće bi bilo reći da je na moderne zakone i ustav uticao samo „Zakon dvanaest tablica“. Načela i termine koji se i dalje primenjuju i koji čine svakodnevni pravni diskurs (subpoena, habeas corpus, prezumpcija nevinosti…) uspostavio je još vizantijski car Justinijan u 6. veku nove ere. Jednim sveobuhvatnim pregledom i reformom svih do tada postojećih zakonodavnih i drugih pravnih akata, on je stvorio „Justinijanov zbornik“ (lat. Corpus Iuris Civilis), možda najznačajnije delo za buduće zakone, naročito u oblasti građanskog prava, i moderno poimanje demokratije.
Ovo kapitalno delo sastoji se iz četiri celine: prva, i najznačajnija, je „Justinijanov kodeks“, zatim slede „Digesta“ i „Institucije“, i na kraju „Novele“, odnosno zakoni koje je doneo sam Justinijan. Izrada samog zbornika trajala je 6 godina: od 529. do 535. godine.
Ovde se raspravlja i usvajaju se moderna načela sudskog procesa: sudski poziv (lat. subpoena) kojim se naređuje nekome da se pojavi u sudnici, zatim habeas corpus kojim se nalaže da se mora imati sudski nalog pre hapšenja i garantuju prava uhapšenog na vremenski ograničeno zadržavanje u zatvoru u slučaju nedostatka dokaza, kao i pravo na neiznudivost priznanja krivice. Još jedan bitan princip je ovde ustanovljen – prezumpcija nevinosti, tj. koncept da je svako nevin dok se ne dokaže suprotno.
Moderni ustavi i principi
Prvi moderni ustav donet je 1776. godine u Virdžiniji i kasnije (1787.) je ušao u sastav ustava SAD. Počinje rečenicom: „Mi ljudi…“, kojom se označava jedna od glavnih ideja moderne demokratije: svi oblici vlasti, kao i oni koji je sprovode, tu su da služe narodu. Dve godine nakon Francuske revolucije i novooformljena republika donela je ustav (1791.), a do kraja prve polovine 19. veka većina evropskih zemalja, uključuju i Srbiju, kao i neke od bivših kolonija usvojile su ovaj akt.
Iako skoro svaki ustav počiva na principima demokratije i zakonima Rimskog carstva, javila se jedna bitna novina u modernim ustavima: ideja o slobodi. Sloboda mišljenja i govora, ali i štampe, kao garanti da će se ono što je ustavom i zakonima propisano zaista i poštovati. Korene ovih pojava opet vidimo u Rimu: na trgovima, tj. forumima, su se objavljivale tablice, tzv. Acta Diurna, sa najznačajnijim događajima koje su svi građani mogli da pročitaju, koje su bile naročito popularne u vreme vladavine Gaja Julija Cezara.
I dok skoro dvesta godina zapadno društvo počiva na načelima slobode i pravde, toliko da se ponekad čini da smo zaboravili da je nekada bilo drugačije, ne treba zaboraviti da veliku zahvalnost za to dugujemo starim Rimljanima koji su bili vrsni poznavaoci prava, ili kako ih je Justinijan nazvao „sveštenici ove umetnosti“:
„Nas pravnike bi s pravom mogli nazvati sveštenicima ove umetnosti, jer mi uređujemo pravdu i utvrđujemo šta je dobro i pravedno, razdvajajući pravo od pogrešnog i izdvajajući zakonito od nezakonitog, želeći da učinimo ljude dobrima strahom od kazne, ali i ohrabrujući ih nagradama, dovodeći ih do istinske, a ne odglumljene mudrosti.“
