Antibiotici su lekovi namenjeni ubijanju bakterija ili sprečavanju njihovog rasta. Prvobitno su se, stotinama godina ranije, antibiotici koristili u formi biljaka. Tačnije, nije bilo sintetskih, veštački dobijenih lekova, pa su se za potrebe lečenja brojnih infekcija, koristile odgovarajuće kombinacije prirodnih materija. Zato je i danas poznato da neke biljke imaju izraženo antibiotsko dejstvo. Iako prirodni antibiotici ne mogu prema jačini parirati lekovima koje možemo kupiti u apoteci, mogu se kombinovati zajedno sa upotrebom lekova i tako pojačati njihovo dejstvo. Takođe, mogu poslužiti u saniranju blagih infekcija. Međutim, treba imati u vidu da neke od ovih kombinacija mogu imati i kontraefekat. Tako da je bolje koristiti ih u konsultaciji sa lekarom.

Prirodni antibiotici su najčešće biljke, njihovi ekstrakti ili esencijalna ulja. Ali u prirodne antibiotike spada i med. Neke prirodne antibiotike, kao što su sokovi od borovnice ili brusnice ili uvin čaj, lekari propisuju i kao efikasan lek za uporne infekcije mokraćnih kanala. A pored prirodnih antibiotika, ne može se zanemariti ni uloga biljaka u borbi protiv virusnih infekcija. Pa tako, kvercetin, supstanca koja se najvećim delom nalazi u crnom luku, ima veliku antivirusnu moć. A u nastavku teksta pogledajte koji su to najjači prirodni antibiotici i kada se mogu koristiti.

Beli luk

Beli luk je od pamtiveka korišćen kao izuzetno hranljiva namirnica i efikasna po pitanju infekcija. Pogotovo je njegova upotreba opravdana kod crevnih infekcija salmonelom i ešerihijom koli. Takođe, beli luk je opravdano korišćen i kod tuberkuloze koja ne reaguje na terapiju medikamentima.

Upozorenje: visoke koncentracije belog luka mogu izazvati krvarenje i smanjiti efekte lekova koji se koriste u lečenju HIV infekcije.

Med

Med se koristi još od vremena Aristotela. Smatra se da su i stari Egipćano često koristili med za zaštitu kože. Pokazalo se da pomaže u zarastanju rana i sprečava sam nastanak infekcije. Pogotovo je značajno za primenu na koži, za opekotine i hronične rane. Smatra se da je pozitivno dejstvo meda u sadržaju vodonik peroksida. Međutim, ovo saznanje nije potvrdila činjenica da i vrste meda, koje imaju manju količinu vodonik peroksida, ipak imaju antibiotsko dejstvo. Neka istraživanja tvrde da med svojim visokim sadržajem šećera pomaže u usporavanju rasta bakterija. Dok neke tvrde da je u osnovi niska pH vrednosti, što podstiče bakterije na dehidrataciju i dovodi ih do izumiranja.

Ali ne samo da se med može koristiti spolja, na koži. On ima ulogu i u tretiranju unutrašnjih infekcija. Svaka osoba koja se bori sa infekcijom, trebalo bi da svakodnevno uzima po jednu kašiku meda ili je rastvori u toplom čaju (izuzev ako pati od šećerne bolesti).

Đumbir

Đumbir se efikasno bori sa bakterijama, a ima veliku ulogu u snižavanju nivoa šećera u krvi, kao i ublažavanju mučnine.

Ulje divljeg origana

Ulje divljeg origana sadrži karvakrol, jedan važan sastojak, koji pomaže u izlečenju infekcija, kada se inhalira. Takođe, ulje divljeg origana pomaže u izlečenju čira na želucu. A smanjuje i intenzitet upala. Za lečenje gljivičnih infekcija kože, dovoljna je jedna kap ovog ulja, rastvorena u maslinovom ili kokosovom ulju. Nanosi se direktno na zahvaćenu regiju.

Ulje divljeg origana ne bi smelo da se koristi samostalno, bez rastvarača u vidu drugog ulja, ni za piće, ni za mazanje na koži.

Ne samo da je jako povoljno po naše zdravlje i kao antibiotik, već ulje divljeg origana možemo koristiti i za čišćenje površina. U cilju što bolje dezinfekcije predmeta u stanu, možete koristiti kombinaciju ovog ulja, sirćeta, vode i limuna.

Ulje majčine dušice

Ulje dobijeno od majčine dušice pokazalo se posebno efikasnim u borbi protiv bakterija rezistentnih na antibiotike. Međutim, ovo ulje se nikako ne bi smelo koristiti za piće, već samo za spoljnu upotrebu. Pomaže kod infekcija kože, upala i iritacija. Ipak, mora se koristiti rastvoreno u drugom ulju, najbolje maslinovom ili kokosovom. Jer u suprotnom i samo može izazvati zapaljenje.

Upozorenje: ulje majčine dušice ne bi smele koristiti osobe sa visokim krvnim pritiskom ili pojačanom funkcijom štitne žlezde.

Karanfilić

Karanfilić je začin koji se tradicionalno koristio u stomatološkim procedurama. Smatra se da može imati efekta u borbi protiv crevne infekcije ešerihijom koli.

karanfilić prirodni antibiotici

Ehinacea

Ehinacea je biljka koja se koristi stotinama godina. Koristili su je još Indijanci, za lečenje infekcija i zarastanje rana. Istraživači su pokazali da je jako efikasna protiv bakterija, pogotovo piogenog streptokoka. Ujedno ublažava simptome, jer smanjuje intenzitet zapaljenja. Može biti korisna kod gnojne angine, toksičnog šok sindroma, kao i bolesti nekrotizirajućeg fasciitisa.

Smirna

Smirna je mirisna smola, za koju je utvrđeno u jednoj studiji da može da ubija nekoliko bakterija. To obuhvata ešerihiju koli, stafilokokus aureus i pseudomonasa aeruginozu. Ali je podjednako efikasna i u borbi protiv gljivične infekcije kandidom. Upozorenje: smirna, iako se dobro toleriše, kada se konzumira oralno, može izazvati dijareju. Na koži može izazvati osip. A u većim dozama može inicirati srčane tegobe.

Kanadski ljutić

Kanadski ljutić je biljka koja potiče iz Severne Amerike. Međutim, širom sveta se upotrebljava u različite medicinske svrhe. Naime, kanadski ljutić pomaže u ublažavanju upala oka, nosa, alergijskih kijavica, čira, kao i stomačnih tegoba: kako dijareje, tako i opstipacije. Uglavnom se kao preparat koristi osušeni koren ove biljke. Pokazalo se i da kanadski ljutić ograničava razmnožavanje gljivice kandide albikans. A preporučuje se i za tretiranje infekcija mokraćnih puteva.

Mogući rizici i opasnosti

Dakle, kao što je spomenuto, pojedine biljke mogu interferirati sa aktuelnom medikamentoznom terapijom i tako smanjiti efikasnost antibiotika ili drugih lekova koje pacijent redovno uzima. Zato se moraju koristiti umereno i u konsultaciji sa lekarom. U poslednje vreme, popularna je upotreba koloidnog srebra u svrhe lečenja infekcija, ali i u drugim stanjima. Ova vrsta preparata je suspenzija mikroskopskih delova srebra u vodi. Iako se nekada koristila za lečenje bubonske kuge i HIV infekcije, upotreba srebrne vode nije opravdana, a može biti i opasna. Može umanjiti efikasnost antibiotika i lekova za lečenje poremećaja funkcije štitne žlezde. Takođe, izaziva prebojavanje kože u sivo-plavu boju. Ovo stanje se zove argirija i uglavnom je nepovratno.

Stoga, zbog svega navedenog, svakako bi trebalo da se koriste prirodni antibiotici. I svako umereno uzimanje je preporučljivo. Ali, ukoliko imate neke hronične bolesti i redovnu terapiju, neophodno je da pitate svog lekara da li vam neće naškoditi veća količina odgovarajućeg prirodnog antibiotika.

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime